Prisvojne zamenice u turskom jeziku

eng: Personal possessive pronouns
Senin adın ne?                                                                                               
Benim adım Sedef.

Svako upoznavanje počinje pitanjem:
Kako se zoveš?   Koje je tvoje ime?   What is your name?
Da bi mogli da postavimo to jednostavno pitanje, moramo da naučimo prisvojne zamenice: moj, moja, tvoj, tvoja…Sada ćemo se susresti sa nečim neobičnim u turskom jeziku.
Obratite pažnju na sledeći primer: ime-name-nombre-ad
srp:  Moje ime
eng: My name
špa: Mi nombre
tur: Benim adım
U turskom jeziku imamo i prisvojnu zamenicu (benim) i prisvojni sufiks (ım).
Moje imemoje.
Zašto je to tako…pa, eto, tako je…drugačiji je jezik i moramo da prihvatimo ovu neobičnost.
U govoru benim može da se izostavi, dovoljno je reći adım, jer se po sufiksu (ım) vidi čije je ime.
Potpun oblik koristimo kada želimo da naglasimo nešto, u stilu:
O benim annem!
Ona je MOJA majka!

Prisvojni sufiksi
Postoje dve vrste sufiksa zavisno od toga kojim slovom se završava reč na koju ih dodajemo.
aı  ei  ou  öü  ← poslednji samoglasnik u reči na koju dodajemo prisvojni sufiks

a) reč se završava suglasnikom                         b) reč se završava samoglasnikom

















Primer za prvu kolonu iz tabele (aı)                             Primer za drugu kolonu iz tabele (ei)
arkadaş – drug                                                             anne – majka
Benim arkadaşım          Moj drug                                 Benim annem          Moja majka
Senin arkadaşın            Tvoj drug                                Senin annen            Tvoja majka
Onun arkadaşı               Njegov, njen drug                   Onun annesi            Njegova, njena majka
Bizim arkadaşımız         Naš drug                                Bizim annemiz         Naša majka
Sizin arkadaşınız           Vaš drug                                 Sizin anneniz           Vaša majka
Onların arkadaşları        Njihov drug                             Onların anneleri       Njihova majka

Sen  benim  arkadaş-ım–sın                                         Sen  benim  anne-m–sin
   ti       moj       drug  moj  si                                          ti      moja  majka moja si
Arkadaşımsın                                                                Annemsın
Ti si moj drug                                                                Ti si moja majka
 
Sen i benim mogu da se izbace jer se po sufiksima koji su zalepljeni za arkadaş i anne vidi o kojim licima se radi. I eto turskog skraćivanja rečenica upotrebom sufiksa!
______________________________________

Negacija
Gradi se isto kao i kod ličnih zamenica. Na kraju rečenice se doda reč değil na koju su zalepljeni lični sufiksi (ei kolona). Uvek se koriste sufiksi iz te kolone zato što je u reči değil poslednji samoglasnik i.
 
Ben senin arkadaşın değilim.              Ja nisam tvoj drug.
Sen benim arkadaşım değilsin.           Ti nisi moj drug.
O benim arkadaşım değil.                    On nije moj drug.

Ben senin annen değilim.                    Ja nisam tvoja majka.
Sen benim annem değilsin.                Ti nisi moja majka.
O benim annem  değil.                        Ona nije moja majka.
______________________________________

Upitni oblik
Gradi se isto kao i kod ličnih zamenica, koristimo  mı mi mu mü = da li
mı  mi  mu  mü  +  lični sufiksi
aı   ei   ou   öü
Ben senin arkadaşın mıyım?            Da li sam ja tvoj drug?
Sen benim arkadaşım mısın?           Da li si ti moj drug?
O senin arkadaşın mı?                      Da li je on tvoj drug?
Ben senin annen miyim?                  Da li sam ja tvoja majka?
Sen benim annem misin?                 Da li si ti moja majka?
O benim annem mi?                         Da li je ona moja majka?
____________________________________
 
Prisvojni sufiksi – İyelik ekleri, Sahiplik ekleri (oba naziva se koriste)
iyelik, sahiplik – svojina, vlasništvo       eng: possession
sahip – vlasnik

Lične zamenice u turskom jeziku

eng: Personal pronouns

Lične zamenice – Şahıs zamirleri
şahıs – lice, osoba
zamir – zamenica








Jednina: Tekil şahıslar: ben, sen, o
Množina: Çoğul şahıslar: biz, siz, onlar

U našem jeziku se kaže:  Ja sam advokat.
U turskom se kaže:  Ja  advokatsam.
Znači, sam ide iza imenice, zalepljeno je za imenicu kao sufiks (nastavak).
U našem jeziku se uvek kaže sam, nebitno je koja imenica/pridev dolazi posle.
Ja sam advokat, Ja sam učitelj, Ja sam doktor, Ja sam srećan.
U turskom jeziku to nije tako. Zavisno od reči na koju će se zalepiti, sam ima različit oblik.


Lični sufiksi–Şahıs ekleri
ek – sufiks

Glagol olmak – biti    eng: to be
 
Tabela ličnih sufiksa (sam, si, je, smo, ste, su)















aı  ei  ou  öü  ← poslednji samoglasnik u reči na koju dodajemo sufikse iz tabele
 
U govornom jeziku treće lice jednine uglavnom nema sufiks. Kada se jezik uči u školi i na fakultetu, uči se sa sufiksima. Sufiksi za treće lice jednine su: dır dir dur dür.
Da bi znali koji sufiks treba da upotrebite, gledate koji je poslednji samoglasnik u reči na koju dadajete lični sufiks.
Primeri za sve četiri kolone kada se imenica/pridev završava suglasnikom.
advokat, učitelj, doktor, vozač

















Ben avukatım.  Ja sam advokat.   
Ben, sen, o…mogu da se izostave zato što se po sufiksu koji je zalepljen za imenicu ili pridev, vidi o kojem licu je reč.

Napomena: avukat nije turska reč pa za nju ne važi pravilo po kojem slovo t postaje d kada je ispred sufiksa koji počinje samoglasnikom.


Primeri za sve četiri kolone kada se imenica/pridev završava samoglasnikom.
otac, majka, srećan, loš
















U ovom slučaju dolazi do male promene u prvom licu jednine i množine (ben, biz).
Ispred sufiksa dodajemo slovo y. Zašto?
Zato što dva samoglasnika ne mogu da budu jedan do drugoga.
(ben,biz imaju sufikse koji počinju samoglasnikom).
 
Ben babayım       Ja sam otac
Biz babayız          Mi smo očevi
Ben anneyim       Ja sam majka
Biz anneyiz          Mi smo majke

____________________________________________

Negacija
Za negaciju se koristi reč değil. Na nju se lepe lični sufiksi.
Uvek se koriste sufiksi iz kolone ei zbog poslednjeg samoglasnika u reči değil.

imenica, pridev ….. değil + lični sufiksi (ei kolona)

Ben avukat değilim                 Ja nisam advokat
Sen avukat değilsin                Ti nisi advokat
O avukat değil                          On,ona nije advokat
Biz avukat değiliz                     Mi nismo advokati
Siz avukat değilsiniz                Vi niste advokati     (Vi niste advokat, persiranje)
Onlar avukat değiller                Oni nisu advokati
 

Nema potrebe da se naglašava Ben,Sen… i u srpskom je dovoljno reći: Nisam advokat.
Dakle, može samo da se kaže: Avukat değilim.
Na imenicu, pridev se ne stavlja nastavak za množinu lar, ler.
Ne može da se kaže: Biz avukatlar değiliz.

_____________________________________________
 
Upitni oblik
Za upitni oblik se koristi da li. Kod nas je da li  na početku rečenice, u turskom je na kraju.
Da li ima četiri oblika: mı  mi  mu  mü – na njih se lepe lični sufiksi (u skladu sa vokalnom harmonijom).
Da bi znali koje da li ćemo upotrebiti gledamo koji je poslednji samoglasnik u prethodnoj reči.

imenica, pridev ….. mı   mi   mu   mü  +  lični sufiksi
                                   aı    ei     ou    öü

Ben avukat mıyım?                 Da li sam ja advokat?
Sen avukat mısın?                  Da li si ti advokat?
O avukat mı?                          Da li je on advokat?
Biz avukat mıyız?                    Da li smo mi advokati?
Siz avukat mısınız?                 Da li ste vi advokat?    (Da li ste Vi advokat, persiranje)
Onlar avukatlar mı?                 Da li su oni advokati?
 
Onlar: nastavci, lar, ler, idu uz imenicu, pridev.
U prvom licu jednine i množine lični sufiksi počinju samoglasnikom pa se umeće slovo y.

Evo još jednog primera u sva tri oblika.
öğretmen – učitelj, nastavnik

____________________________________________

Za lične zamenice koristi se i naziv: Kişi zamirleri.
Lični sufiksi se onda zovu Kişi ekler.

 

Osnovne odlike turskog jezika

Turski jezik spada u grupu uralo-altajskih jezika ( turski, finski, mađarski...)
Prvi turski predsednik, Mustafa Kemal Ataturk, 1928. godine umesto arapskog pisma uvodi latinicu.

Turska abeceda - Türk alfabesi

U turskom jeziku postoji 29 slova, 21 suglasnik i 8 samoglasnika.
A   B   C   Ç   D   E   F   G   Ğ   H   I   İ   J   K   L   M   N   O  Ö   P   R   S   Ş   T   U   Ü   V   Y   Z 
a,  be,  ce,  çe, de, e, fe, ge, yu.ge,  he, ı, i, je, ke, le, me, ne, o, ö, pe, re, se, şe, te, u, ü, ve, ye, ze

harf - slovo
ünsüz harf - suglasnik
ünlü harf - samoglasnik

Svako slovo predstavlja jedan glas pa u turskom jeziku važi isto pravilo kao u srpskom: Piši kako govoriš, čitaj kako je napisano. Razlika postoji samo u nekoliko slova i kada to naučite možete bez problema da čitate turski.
U turskom jeziku ne postoji glas C.
Tursko slovo C nekada zvuči kao naše Ð a nekad kao DŽ.

Tursko slovo J je naše Ž. Tursko Y je naše J.
jeton - žeton
Maya - Maja
Ako se zovete Maja, napisaćete - Maya, inače će Turci vaše ime pročitati Maža.

Slova ć i š se pišu sa jednom crticom koja je sa donje strane, malo zakrivljena ulevo.



U turskom ne postoji slovo - glas Č. U dosta zajedničkih reči u kojima je kod nas slovo Č, u turskom je slovo Ç.
Evo primera: çorba, çoban, çizme, çekiç, çarşaf, çay, çorap, çeşme.


Turska slova koja ne postoje u srpskom jeziku

Ğ yumuşak ge/meko g
ovo slovo se praktično ne čuje ali menja izgovor reči u kojima se nalazi.
Primeri:
u reči değil ovo slovo se čuje kao slabo y. (srp: dejil)
Ako se ğ nalazi iza samoglasnika onda taj samoglasnik dobija na dužini.
dağ (planina), izgovara se kao daa.
oğul (sin), izgovara se kao ooul.

I
Ovo slovo je i bez tačke.
Izgovara se kao neodređen član a u engleskom (a boy, a book).
kapı - vrata
Ne čita se kapi jer na kraju nije slovo i već je slovo ı.
( i veliko i malo slovo se pišu bez tačke, slovo i ima tačku i kad je veliko slovo)
I ı İ i
U srpskom jeziku je svejedno da li ćemo slovo i pisati sa tačkom ili bez nje ali u turskom je to veoma važno jer su u pitanju dva različita slova-glasa.

Ö Ü mekano o, mekano u.
Izgovaraju se slično kao u nemačkom jeziku.

Evo jedne audio lekcije pa možete da čujete izgovor slova.

Tatil başliyor - Počinje raspust




Glasovne promene - pravila vezana za suglasnike P Ç K T
Kada se na reč koja se završava ovim suglasnicima dodaje sufiks koji počinje samoglasnikom, slova p ç k t prelaze u druga slova.
p → b
mektup - pismo
benim mektubum - moje pismo

t → d
dört - četiri
dördüncü - četvrti

ç → c
ağaç - drvo
ağacın tepesi - krošnja drveta

k → ğ
çocuk - dete
ben çocuğum - ja sam dete

Izuzetak kada t ostaje t:
hayat - život
benim hayatım - moj život

Ovo pravilo ne važi za kratke reči (jednosložne reči)
saç - kosa
benim saçım - moja kosa

F P Ş Ç K H S T
Posle ovih slova sufiksi koji počinju slovima d i c se menjaju:
d postaje t, c postaje ç.
da, de, dan, den, dim, dum → ta, te, tan, ten, tim, tum
ca, ce → ça, çe

Ovi slučajevi (sufiksi) će biti u lekcijama: padeži, prošlo vreme-di.
sabah - jutro
sabahtan ben koştum - od jutros sam trčao

Ova slova ćete lakše zapamtiti koristeći rečenicu: Fe PaŞa ÇoK HaSTa.
Fe paša je mnogo bolestan.
(sigurno ne postoji ime Fe, ali, rečenica pomaže da se zapamte ovi suglasnici).



Gramatička struktura turskog jezika
Gramatička struktura je potpuno drugačija od indo-evropskih jezika.Turska gramatika postaje jednostavna kada se naviknete na njen stil. Sve je precizno određeno, postoje jasna pravila koja treba naučiti.
Osnovne specifičnosti po kojima se turski razlikuje od evropskih jezika su:
red reči u rečenici, sufiksi, harmonija samoglasnika, nema roda.

Red reči u rečenici
Tipična turska rečenica ima sledeći redosled:
subjekat - objekat - glagol
Hasan araba aldı.
Hasan kola kupio je.
araba - kola
almak - kupiti
aldı - kupio je (prošlo vreme, Geçmiş zaman-di)

Sufiksi (nastavci) 
Turski jezik spada u aglutinativne jezike.To znači da se na reči dodaju različiti sufiksi čime se dobijaju reči različitog značenja. Lične zamenice, prisvojne zamenice, predlozi, vremena... sve se gradi dodavanjem sufiksa. Neki pojmovi koji se u većini jezika iskazuju sa nekoliko reči, pa i celom rečenicom, u turskom jeziku se iskažu jednom rečju na koju je "zalepljeno" nekoliko sufiksa.

Primeri
arkadaş - drug
arkadaşım - moj drug
arkadaşımsın - ti si moj drug
arkadaş-ım-sın
drug - moj - ti si

ev - kuća
evim - kuća-moja
evimde - u mojoj kući
ev - im - de


Harmonija samoglasnika - vokalna harmonija 
Samoglasnici su podeljeni u grupe.

1. Velika harmonija, samoglasnici su podeljeni u dve grupe:    (eng: major vowel harmony) 
A I O U    E İ Ö Ü 

2. Mala harmonija, samoglasnici su podeljeni u četiri grupe:    (eng: minor vowel harmony) 
A I   E İ   O U   Ö Ü 

Koji samoglasnik će biti u prvom sufiksu zavisi od poslednjeg samoglasnika u reči na koju se dodaje sufiks.
araba - kola
arabada - u kolima
da - sufiks za lokaciju

arabam - moja kola
m - prisvojni sufiks
arabamda - u mojim kolima

ev - kuća
evde - u kući
de - sufiks za lokaciju
evim - moja kuća
im - prisvojni sufiks
evimde - u mojoj kući

Samoglasnik iz prvog sufiksa nije uvek isti kao poslednji samoglasnik u reči na koju se dodaje sufiks, ali mora da bude iz iste grupe.
arabada - ovde imamo isti samoglasnik
evimde - ovde imamo različite samoglasnike, e i (u istoj su grupi).
U vokalnoj harmoniji postoje jasna pravila upotrebe samoglasnika u sufiksima, nema nagađanja.

Nema roda
U turskom jeziku nema roda u ličnim zamenicama.
Mi kažemo: On dolazi, Ona dolazi. Znači, zna se da li je osoba koja dolazi muškog ili ženskog roda.
U turskom jeziku nije tako. Ona, ona ono se kaže isto= O
O geliyor: On dolazi, ona dolazi, ono dolazi.
U našem jeziku, kada čitate neku pesmu, jasno vam je da li je pesmu napisala žena ili muškarac, recimo, spominju se njegove oči, njene oči (eng:his eyes, her eyes)
U turskom jeziku se kaže: onun gözleri.
I sad, da li je pesmu napisala žena ili muškarac? Na čije oči se odnosi ''onun gözleri'', na njegove ili njene? Eto zavrzlame.
Sa druge strane, činjenica da nema roda olakšava učenje gramatike.

Ovo je bilo upoznavanje sa turskim jezikom. Sada možemo da krenemo dalje, u sledećoj lekciji učićemo Lične zamenice.